Знамења Старе Херцеговинe



Др. Милош Луковић*

У историјском памћењу српског народа постоји појам Стара Херцеговина, као што постоје и појмови Стара Србија и Стара Црна Гора. То значи да границе Старе Херцеговине нису истоветне с подручјем које се у наше време сматра Херцеговином. Неки делови Старе Херцеговине припадају данас Црној Гори и Србији. И данас се користи назив Црногорска Херцеговина за онај део Старе Херцеговине који је ушао у састав Црне Горе. Поред тога, крај око Пријепоља у Србији, с манастиром Милешевом, такође је део Старе Херцеговине, што потврђује и топоним Херцеговачка Голеша, близу Прибоја на Лиму. 

Свест о тој старој, некадашњој Херцеговини негују како становници данашње Херцеговине тако и становници суседних области који знају да је њихов крај некада такође био Херцеговина. Али то чине кроз векове и многи потомци исељеника са свих подручја Старе Херцеговине, који су стекли нови завичај далеко од старе постојбине. Зато ће многи данас рећи: „Ја сам старином из Херцеговине“ или „Моји су се преци доселили из Херцеговине“, а да при том мисли управо на Стару Херцеговину. Не заборавимо ни ону давнашњу изреку која вели: „Херцеговина све насели, али себе не расели“. То нам казује да је Херцеговина – и то она Стара и много пространија од данашње – била извориште силних миграција српског народа кроз векове, да је једна од историјских колевки српскога рода.

Зато је Стара Херцеговина много више од територијалног појма. У њој су се и у дугим вековима османске доминације на Балкану очували идентитет и понос српског народа, окруњен у епској поезији. Косовски завет управо је ту имао своје семениште, а на струнама гусала ширио се свуда докле су Срби допирали селећи се из ове своје матице. Тако се развио и најраспрострањенији дијалекат српског језика – источнохерцеговачки, на коме је и настао највећи део епских песама српског народа, а послужио је и као основа савременом српском књижевним језику. Све је то изнедрила ова стара немањићка земља, која је крунидбом Стефана/Стјепана Вукчића Косаче у манастиру Милешеви за херецега од Свегог Саве средином XV веку његова земља (у страним изворима означавана као: provincia de Stefano, ducato di santo Saba, вилајет Херсек) касније је названа Херцеговина, па је тако остало вековима, до данас. Она својом богатом духовношћу и епским наслеђем зрачи и данас у пуном сјају, доносећи нам многе поруке наше историје.
 

О Херцеговини и њеном оснивачу херцегу Стефану/Стјепану Вукчићу Косачи писали су многи српски историчари (Владимир Ћоровић, Михаило Динић, Сима Ћирковић, Милош Благојевић, Вељан Атанасовски и др.). Утемељење државе херцега Стефана у првој половини XV века имало је своју предисторију, а целокупна њена територија налазила се у саставу немаћке државе само неколико деценија пре тога. Подручје средњег и доњег тока Неретве нашло се, међутим, прво у границама босанске феудалне државе већ у првој половини XIV века. После смрти цара Душана издваја се пространа феудална област царевих рођака Војиновића, која се на западу протезала од горњег тока Дрине до горњег тока Неретве и Дубровника, а потом морском обалом до Рисна у Боки. Поразом жупана Николе Алтомановића, младог, ратоборног и осионог племића из рода Војиновића, његова пространа област била је подељена 1373. године, чиме је разбијено старо политичко језгро матичних српских земаља, а границе босанске државе помакнуте су далеко на исток, све до линије: Рисан – Острог – развође Мораче и Пиве – средњи и доњи ток Лима. У границама босанске државе нашао се и манастир Милешева, у којем је је почивало тело Светога Саве. Ту се бан Твртко I Котроманић крунисао за краља Србаља, Босне, Приморја и Западних страна, везујући се за државну традицију Немањића. Тако су одреди Тврткове војске, под заповедништвом војводе Влатка Вуковића, учествовале у Косовској бици 1389. године. После Тврткове смрти уздижу се и осамостаљују обласни господари, а међу њима је и Сандаљ Хранић, синовац Влатка Вуковића, који током прве три деценије XV века заокружује своје поседе управо на оној територији која је сломом Николе Алтомановића била припојена босанској држави.

          
 Херцеговачка Грачаница        Манастир Добрићево          Манастир Житомислић

Манастир Острог
Манастир Милешева
Манастир Морача
Манастир Тврдош

Тој феудалној области најснажнији печат даће Сандаљев синовац и наследник херцег Стефан Вукчић (владао 1435–1466. године), који ју је проширио на западу све до ушћа Цетине, докле је некада и допирала немањићка држава. Тако су се у саставу практично независне херцегове државе нашли сви крајеви: на југоистоку – од Херцег-Новог и Рисна до Никшића и Острога; од горњег тока Мораче, преко средњег тока Таре до средњег и доњег тока Лима; на северу – од ушћа Лима у Дрину до Јахорине, Бјелашнице, средњег тока Неретве и Дувањског поља; на југозападу – од ушћа Цетине, па морском обалом до ушћа Неретве и територије Дубровачке Републике, која се протезала до улаза у Боку Которску. Херцегу су припадала и многа утврђења: Соко над ставама Пиве и Таре; Будош и Острог код Никшића; Мићевац и Клобук код Требиња; Кључ и Медвјед код Гацка; Вјенчац код Невесиња; Вратар и Тођевац у долини Сутјеске; Кукањ и Козник у долини Ћехотине; Северин, Милешевац и Ковин у долини Лима; Ђурђевац, Самобор и Подринац у долини Дрине и многа друга утврђења у долини Неретве, као и њених притока. У саставу херцегове државе нашли су се и стари српски манастири Милешава, Морача, Острог и Тврдош, који су били жаришта православља и чувари српске државне традиције. Потпадањем херцегове државе под власт Османлија у другој половини XV века није нестао назив Херцеговина. Напротив, њиме је све време означаван један санџак османске територијалне организације, који се временом крњио. У међувремену Херцеговина – она у првобитним границама – утиснута је у свест српског народа као њена трајна духовна баштина. Зато се ваља стално враћати појму Стара Херцеговина. Нема бољег начина за то од звука српских гусала.  
 

* Сарадник Балканолошког института при САНУ 

Design by NormaReclamare